Krenuli smo iz Beograda u popodnevnim satima, a u Atinu smo stigli isto u popodnevnim satima, ali tek sledećeg dana. Putovanje je bilo interesantno i iscrpljujuće, ali ispunjeno sa neuobičajenim dešavanjima koji su ulepšali naše putovanje. Atinu smo doživeli kroz susret sa njenim središnjim gradskim četvrtima Plakom i Monastirakijem. Prošli smo najvažnijim ulicama starog dela grada na kojima su mnogobrojne crkve, male radnje sa ikonama pored kojih se oseti miris tamjana, ali i miris domaće grčke kafe. Ulice su ovde uske, kuće niske, a terase pune prelepog cveća.

Polazak autobusom iz Beograda bio je u popodnevnim satima. U Solun smo stigli u jutarnjim satima i odavde smo trebali odmah nastaviti dalje za Atinu. Međutim, nismo mogli da rezervišemo karte online, s obzirom na neizvestan dolazak u Solun zbog gužve na granici. Po dolasku u Solun saznali smo da ćemo od šest sati ujutro pa sve do 15:00 sati čekati autobus sa kojim možemo krenuti za Atinu. Brzo smo se pomirili s činjenicom da moramo duže čekati. Kupili smo karte i seli smo u restoran da popijemo kafu. Ispijajući jutarnju kafu razgovarali smo i o tome kako da provedemo devet sati koje imamo na raspolaganju u Solunu. Tada se pojavio jedan monah koji je seo za sto iza našeg, i ubrzo je došao još jedan monah koji je seo za sto ispred nas. Tako da smo, na naše iznenađenje bili okruženi monasima u mantijama. Ubrzo nakon njihovog dolaska, prišla nam je žena koju smo upoznali jer radi na pultu za prodavanje autobuskih karata. Ona nam je rekla da se u medjuvremenu oslobodilo nekoliko mesta u autobusu koji uskoro polazi za Atinu. Za nas je ova vest bila pravo čudo koje nam je donelo ohrabrenje.

Kada smo krenuli na putovanje, na autobuskoj stanici u Beogradu iznad nas se nalazio golub koji je, neposredno pre našeg ukrcavanja u autobus, uneredio naš kofer i ranac. Novi bliski susret sa golubom dogodio se u hodniku autobuske stanice u Solunu, kada je iznenada proleteo pored mene, nisko, tik pored moje glave. Kada sam se zatim vratio do Lidije, rekla mi je da je u međuvremenu golub iz hola uleteo u restoran i sleteo tačno pored njenog stola. Bio je to isti golub koji je na kraju svog leta doleteo do Lidije.

Uskoro smo krenuli za Atinu. Vozili smo se više od šest sati. Kada smo stigli, Atina nas je dočekala onako kako to čine drevni gradovi koji se ponose svojom kulturom i istorijom. To je toplina koja se čoveku prilepi uz srce. Bili smo smešteni u samom centru Atine, u delu grada koji se zove Plaka, tako da smo staru gradsku jezgru obilazili pešice. Šetali smo uskim ulicama, između starih kuća, vizantijskih hramova, prodavnica, taverni i malih trgova. Plaka se prostire uz Akropolju i svojim ulicama povezuje područje oko Monastirakija sa najpoznatijim istorijskim znamenitostima. Mnoštvo ljudi neprekidno prolazi ovim delom grada, jer je Plaka jedan od najposećenijih delova Atine. Naš hotel nalazio se neposredno pored hrama Panagije Kapnikareje, jednog od najstarijih sačuvanih vizantijskih hramova u Atini. Ovaj hram se nalazi nasred Ermou ulice, poznate pešačke i trgovačke zone koja povezuje trg Sintagmu sa Monastirakijem. Podignut je u 11. veku, verovatno oko 1050. godine.

Panagija Kapnikareja je hram posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. Ali uz severne stranu dograđena je kapela Svete Varvare. Hram je izgrađen u prepoznatljivom vizantijskom stilu, sa kupolom i kamenim zidovima ukrašenim opekom. Hram gotovo neprimetan među višespratnicama i prodavnicama, preživeo je i planove za rušenje tokom uređenja moderne Atine u 19. veku. Oko crkve prolaze ljudi noseći kese iz prodavnica. Razgovaraju, žure, zastaju, fotografišu se i nastavljaju svojim putem. U okolini Monastirakija i Plake može se naići i na druge manje hramove, ponekad gotovo skrivene između prodavnica, restorana i kafića. Upravo to Atinu čini posebnom za putnika, a primetio sam da sveta mesta nisu odvojena od svakodnevnog života prosečnog atinjanina, već se nalaze u njegovom središtu. Čovek ujutro može popiti kafu u jednoj od starih ulica, zatim se pokloniti u vizantijskom hramu, a uveče se vratiti u Plaku i večerati pod svetlošću starih atinskih fasada.

Sledećeg dana ostalo nam je još malo vremena za šetnju Atinom. Tada smo naišli na Saborni hram Blagovesti Presvete Bogorodice, glavni pravoslavni hram Atine. Posle obilaska spustili smo se u metro i krenuli prema Pirejskoj luci, najprometnijoj putničkoj luci u Evropi. Tako smo se, noseći sa sobom utiske o drevnom gradu i njegovim svetinjama, oprostili od Atine i nastavili putovanje prema Egejskim ostrvima.